Kako osobe postaju ubice-djeca i odrasli

Često smo skloni da za osobu koja je emotivno hladna reći da je ona psihopata i da je možda sposobna da izvši neko kriminalno dijelo. Postavlja se pitanje koliko smo u pravu davajući taj sud? Onda, ako smo pogodili,kako da jedno dijete može ubiti čovjeka? U nastavku teksta ćemo vam prikazati pretpostavke kako se razvija um ubice kako odraslog tako i djeteta.

Bušč i saradnici, u studiji u kojoj je sedamdeset i jedan mladi počinilac ubistva ‘’uparen’’ sa drugim, nenasilnim, maloljetnim počiniocem krivičnog dela, izjednačenog po polu, rasi, obrazovanju, pronašli su da su mnoga od ove dece imala teškoće sa učenjem ili neurološke probleme. Međutim, utvrdili da studije nisu konzistentne u dijelu koji se tiče inteligencije počinilaca i nije potvrđeno da deca koja su počinila ubistvo imaju nižu inteligenciju od dece iz kontrolnog uzorka.

Studija Majersa i saradnika vezane za postojanje ili nepostojanje psihijatrijskih oboljenja prisutnih kod ove djece su došli do zaključka da u grupi maloljetnih počinilaca ubistva  da djeca nisu zadovoljila kriterijume za postavljanje dijagnoze nekog od poremećaja iz grupe psihoza, već prije, poremećaja raspoloženja ili zloupotrebe supstanci i skoro uvijek prisutnog poremećaja ponašanja.Prema stidijama koje smo proučavali veliki procenat maloljetnika koji su počinili ubistvo dolazi iz porodica u kojima su uslovi za razvoj dece nepovoljni, dakle  postoji psihološko ili fizičko zlostavljanje, porodično nasilje, odsustvo roditelja ili loše roditeljstvo, i opšta nestabilnost domaćinstva.

Gotovo svi autori u zaključcima nedvosmisleno pozivaju na porodične i sredinske uslove kao faktor rizika za tako teško krivično delo od strane maloljetnog lica i samim tim preporučuju da se preventivni programi ovakvih ponašanja bave upravo porodicama iz kojih potiču deca u riziku, ali i njihovim okruženjem.

Odrasli počinioci ubistva

Viskonsin studija pokazuje povezanost između kriminalne psihopatije i abnormalnosti mozga. Kako ova moždana abnormalnost kod većine kriminalaca psihopata nije naglo stečena, postoji dobar razlog da vjerujemo da je utemeljena u DNK psihopata.

Međutim, postoje određeni nedostaci ovog istraživanja. Subjekti su bili kriminalci psihopate. Nisu sve psihopate kriminalci. Većina psihopata je manipulativna, agresivna i impulsivna, ali ove karakteristike ne dovode uvek do kriminalnih aktivnosti. Ostaje da utvrdimo da li i psihopate koje nisu kriminalci, poput svojih kolega kriminalaca. Iako Vinskonsin studija pruža neke odgovore o tome šta bi mogao biti uzrok psihopatije, psihopatija i dalje ostaje zagonetna. Ne znamo razlog smanjene komunikacije u emocionalnom sistemu. Ona može biti izazvana disfunkcijom neurotransmitera, na primer, poremećajem glavnog ekscitatornog neurotransmitera glutamata. Takođe, psihopatija može biti degenerativna bolest koja dovodi do smanjenja bele mase u mozgu, a samim tim i do smanjenja povezanosti među neuronima. Odgovor na ovo pitanje pomogao bi da se reše neka od najvećih pitanja o psihopatiji, kao što je pitanje da li je ovaj poremećaj delimično baziran na socijalnim (ili sredinskim) faktorima ili se primarno zasniva na nasleđu.

Socijalni faktori igraju ulogu, kao što smo i gore naglasili,  u nastanku psihopatije. Ali i nakon dugog niza godina proučavanja uma psihopata, istraživači još uvek nisu uspjeli da pronađu one faktore koji bi mogli da doprinesu razvoju pishopatiskih osobina. Zlostavljanje u ranom detinjstvu ili zanemarivanje često dovode do posstraumatskog stresnog sindroma ili fobija. Takođe, mi ne možemo isključiti činjenicu da zlostavljanje u detinjstvu ili zanemarijvanje deteta mogu biti faktori koji navode psihopate da se uključe u kriminal, ali to nisu faktori koji dovode do razvoja same psihopatije. Osim toga, iako su serijske ubice poput Čarlsa Mensona zlostavljane i zapostavljane kao deca, postoji duga lista serijskih ubica sa normalnim detinjstvom. Poznate serijske ubice kao što su Ted Bandi, Džef Dahmer i Denis Rajder odrasli su u zdravom domaćinstu sa potpornim članovima porodice.

Elza Ermer i Kent Kil, sa univerziteta Nju Meksiko u Alberkurkiju, otkrili su da psihopate iako u potpunosti razumeju pravila zasnovana na moralnim normama, imaju poteškoća da ih se pridržavaju. Čini se da tupe emocije kod psihopata igraju ulogu u njihovom sprečavanju da poštuju pravila. Međutim, i ovome se može naći zamerka. Znamo da ljudi sa autističnim poremećajem imaju poteškoća u tumačenju društvenih znakova i u snalaženju u socijalnoj situaciji. Ali postoje i ljudi koji su visokofunkcionalni iako imaju ovaj poremećaj, oni su naučili da šalju tačne signale u socijalnim situacijama. Na primer, naučili su da ostvaruju kontakt očima prilikom razgovora i da pokazuju zainteresovanost. Ponekad ovo zahteva godine treninga sa terapeutom ili medicinskim profesionalcem. Oni moraju da nauče ono što ostali uče interakcijom sa članovima porodice i vršanjcima. Ako ljudi sa autizmom, naslednom bolešću, mogu postati visokofunkcionalni i naučiti socijalne znakove, onda pretpostavljamo da i neke psihopate mogu naučiti da poštuju moralna pravila pohađanjem intenzivnog treninga.

Važno je napomenuti da su veliki broj najjezivijih zločina počinili psihotični, a ne psihopate. Psihoza i psihopatija su različite vrste psihičkih poremećaja. Psihoza je gubitak svesti o realnosti. Psihopatija je poremećaj ličnosti, slična narcisitčkom poremećaju ličnosti. Poremećaji ličnosti su trajniji i teže izlečivi od psihotičnih poremećaja.

Psihotični i psihopate mogu imati zajedničke osobine, kao npr. tupe emocije, ali se razlikuju po tome da li imaju svest o realnosti. Psihopate su proračunljive i manipulativne, ali ne pate od deluzija i halucinacija. Ne čuju tuđe glasove u svojoj glavi, niti imaju razrađene lažne teorije o svetu. Serijski ubica Koral Judžin Vats zadavio je nekoliko žena jer je video zlo u njihovim očima. Bel Sorenson Gines zaklala je svoje muževe jer je verovala da su bili zli. Ed Gejn je iskopavao leševe, skidao im kožu i nosio je jer je želeo da bude žena i verovao je da će mu biti potrebni delovi tela u zamenu za seks (ili da napravi repliku svoje majke). Ričard Trenton Čejs je pio i kupao se u krvlju svojih žrtava. Verovao je da će na taj način sprečiti Naciste da pretvore njegovu krvu u prah, otrovom koji su sakrili ispod njegovog sapuna.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s