Ljubav kao ludilo

Svako ko je osjetio strastvenu ljubav zna kako to izgleda kada partner postane najvažniji dio života, kada smo ispunjeni, poletni i euforični. Ali, isto tako, skoro svako je barem jednom u životu doživeo odbačenost ili neuzvraćenu ljubav, i poznat im je osjećaj praznine, očaja, anksioznosti, bijesa, beznadežnosti. Vidjećete da ljubav u bukvalnom smislu riječi- može da boli. Da ljubav može biti zavisnost. Može biti ludilo. Da znate odmah da to niste vi- to je vaš mozak.

Zašto toliko patimo zbog ljubavi i gubimo razum?

Niels Birbaumer je prvi moderni neuronaučnik koji je počeo da proučava fenomen ljubavi. 1993. godine, izveo je eksperiment sa dve grupe ispitanika- 10 zaljubljenih ispitanika i 10 ispitanika koji to nisu. Zamišljali su srećne situacije sa partnerom, situaciju koje u njima bude ljubomoru, i neutralne scene (praznu sobu). Bilježeći EEG odgovore, Birbaumer je zaključio da predstave nisu samo proste slike u glavi, već je ljubav jedan pravi „mentalni haos“.

Donatella Marazziti je 1990. godine pronašla da opsesivno kompulsivni pacijenti i zaljubljeni ispitanici dijele nešto zajedničko – svima nedostaje neurotransmiter serotonin, koji ima umirujući efekat na mozak. Povezuje se sa anksioznošću, depresijom, agresijom ali i samoubistvom. To je navelo na zaključak da je ljubav jedna vrsta ludila.

tic-tac-toe-1777859__340

Ova mreža hormona u mozgu kontroliše opštu uzbuđenost, fokusiranje pažnje i motivaciju za nagrađivanjem. Dopamin je zaslužan za visok nivo energije kod zaljubljenih ali i mnoge druge karakteristike: manje spavaju, manje unose hranu, emocionalno su zavisni od partnera, osjećaju separacionu anksioznost kada su razdvojeni.

 

Sada znamo kako izgleda zaljubljeni mozak, ali šta je raskidima i ljubavnim bolom?

  1. godine, Fišerova je skenirala mozak ljudi koji su patili od traume nakon što ih je partner napustio. Aktivirale su se oblasti povezane sa anksioznošću, bolom, kontrolisanjem bijesa, zavisnošću, preuzimanjem rizika, opsesivno kompulsivnim ponašanjem – oblasti povezane sa različitim konfliktnim emocijama.

Period odbačenosti se dijeli se u dvije faze: faza protesta i faza očaja.

  • Faza protesta napušteni partner je opsjednut ponovnim osvajanjem objekta svoje ljubavi, teško mu je da prihvati novonastalu situaciju, nemiran je. Traži bilo koji znak nade ili razloge zašto i kako je sve krenulo nizbrdo. Gubi dostojanstvo i dramatično se pojavaljuje pred vratima bivšeg partnera, šalje poruke i mailove, zove telefonom – nekada do tog nivoa da se može nazvati proganjanjem. Psiholozi to zovufrustraciona privlačnost – napuštanje čini da osobu koja nas je ostavila volimo još više, sasvim ironično, strast se obnavlja. Ista ona hemija koja je zaslužna za rađanje ljubavi, opet raste i sada nas tera da po svaku cenu osiguramo ljubav tog istog partnera. Ova faza nekada pokreće i panični sistem mozga.
  • Faza očaja– tu već dominira osjećanje tuge i melanholije, nekada do nivoa teške depresije. Tipična ponašanja su suze, gledanje u jednu tačku na zidu, prevrtanje u krevetu, ležanje u krevetu, alkoholizam, a ponekad provejava i bijes i želja za pomirenjem koja brzo nestane. Ponašanje muškaraca i žena se u ovoj fazi razlikuje. Muškarci su manje skloni otkrivanju bola, i maskiraju ga alkoholom, drogama ili brzom vožnjom – ali ipak su skloniji izvršavanju samoubistva nakon propale ljubavi od žena. Žene ne jedu ili previše jedu, previše spavaju ili imaju nesanicu, socijalno se povlače, i satima mogu da prepričavaju prijateljima kako se osećaju, zbog čega se često retraumatizuju. Razdvajanje  nekada nosi i fizičku bol, jer emocionalna bol nakon socijalnog odbacivanja pogadja iste oblasti mozga.

Naravno, ne pate svi isto, i to prije svega zavisi od stila afektivnog vezivanja. Ovakvim ponašanjima su skloniji oni koje karakteriše nesigurni stil vezivanja, koji su rasli u neharmoničnim porodicama, u domu prepunom tenzije koji ih je učinio posesivnim i anksioznim, niskog samopouzdanja. Ni to nije presudno, jer životnim iskustvima stičemo nove sposobnosti, očekivanja od ljubavi i ponekad i zdravije koping mehanizme.

Mozak nije naša sudbina, prema tome, ukoliko ste i pretrpjeli duboku depresiju i bol nakon raskida – vrijeme liječi. I ne samo da liječi, već nam služi i kao lekcija  za buduća iskustva. Naučimo bolje da se nosimo sa situacijom. Fokusiranje razgovora na samo nošenje sa problemom je efikasnije od ruminiranja o patnji i bolu. Osim toga, sve je više dokaza da psihoterapija mijenja i utiče na mozak.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s