Separacioni strah kod djece i roditelja

Separacioni strah je strah od odvajanja od osobe koja nam je važna i bez koje verujemo da nećemo preživjeti. Naravno da bi se javio strah od odvajanja potrebna je prethodna simbioza. Trudna žena unutar sebe devet meseci nosi dio sebe, svoje duše tu ispod srca. girl-18918_960_720Kako prolaze mjeseci i kako tačkica raste i poprima oblik ljudskog bića žena se sve više vezuje. Dodiruje stomak, čuva se povreda, zamišlja kako će to malo biće izgledati kada ugleda spoljnji svijet. Nakon silnog iščekivanja i porođaja dešava se zapravo prva separacija. Fizička. Presjeca se pupčana vrpca preko koje je beba dobijala sve što joj je bilo potrebno da ostane u životu i beba napušta majčinu utrobu. Psihološka simbioza (kada majka i djete funkcionišu kao MI, kao jedan sistem) je još uvek aktivna. Naravno od majke zavisi bebin život budući da je ona potpuno bespomoćna i krajnje zavisna. Kako vrijeme prolazi i beba počinje da se vezuje za majku.

Sa nekih šest meseci beba je vezana za majku i počinju prvi znaci separacionog straha baš tu negdje između šestog i osmog mjeseca.Tada se javlja i strah od stranaca. Sledeći period naglašenog straha je oko osamnaestog mjeseca i da kažemo poslednji oko dvije ipo godine. To možemo lako uočiti u onim situacijama u kojima majka odlazi na posao, put, djete ostaje kod bake i deke, kreće u vrtić. Burnija reakcija je kod djece koja kreću u vrtić kada je aktivna neka od faza separacionog straha nego van tih perioda. Često se misli da je to strah djeteta a zaboravlja se da je to i majčin strah. Pri odvajanju i majka brine šta sve može da se desi, da li će djete biti dobro, da li će većinom neutješno plakati i uglavnom zamišljaju scenarije koji se reijtko kada baš tako odigraju. Neke majke zamisle takve scenarije da ni ne pokušaju da se odvoje i djete vode svuda sa sobom pa čak i kad idu u kupatilo a ima još odraslih u kući. Ne ispuštaju djete iz vida i čim ono pruži rukice one su tu i uzimaju ih jer ni same ne mogu da izdrže separaciju. U parkićima ili napolju idu za djecom, drže ih za ruke iz straha da se ne povrijede, ne izgube, neko ih ne ukrade pa često i govore ” ukrašće te neko, ne udaljavaj se”. Iako nemaju namjeru da podstiču separacioni strah majke to urade kada kažu u ljutnji” otići ću, ajde ćao idem ja ti ostani” pokušavajući da nateraju djete da ih posluša. Djeca se prirodno plaše razdvajanja i u svojim malim glavama zamišljaju da će ih odvesti neko čudovište, da će se izgubiti, da kada se noću u sobi ugasi svijetlo da se svijet menja i da svi zvuci znače opasnost. Dakle malo fali pa da pritisnemo to dugme koje im lako aktivira alarm.

Djetetu je potreban kapacitet za odvajanje na onaj način i u onoj meri koja je adekvatna za uzrast. Bebu slobodno nekom od poverenja i bliskom možete ostaviti na koji sat. Nikada se nemojte iskradati iz kuće da vas dete ne vidi i preglumljivati veselje i euforiju pri odlasku. Nemojte lagati da se odmah vraćate nego dajte neki vremensku odrednicu koju djete može da pojmi (npr vraćam se kad budeš ručao). Nije strašno ako se dete rastuži i nemojte tu tugu prekidati. Zapravo je važno da tu tugu dodirne, da ga neko drugi utješi i ono će vrlo brzo početi neku igru. Zagrlite dete, poljubite i kažite da ćete se vratiti i izađite. Nekada se roditelji prvi put sreću sa odvajanjem kada djete krene u vrtić pa onda sve izgleda dramatično kada dete nema iskustvo ostajanja sa nekim drugim. Zato ako se prepoznajete u ovim redovima vježbajte odvajanje kako bi olakšali i sebi i djetetu.

Poenta odrastanja je samostalnost. Ukoliko ste stalno tu i sve radite za vaše djete onda ono neće povjerovati da zaista može bez vas, a može. Kao što i vi možete bez djeteta neko vrijeme dok drugi brinu o njemu. Nemojte plakati pri odvajanju jer onda djete veruje da je odvajanje strašno i da izaziva tugu s kojom ako roditelj ne može da se nosi, kako će ono? Dakle u redu je da se odvojite, da odete i uradite nešto za sebe, da se sjetite da ste pored majke i prijateljica, sestra, žena, da nečim što vam treba nahranite svoju dušu dok se djete razvijajući svoj kapacitet za samostalnost zabavlja sa nekim drugim. Roditeljstvo ne podrazumjeva da žrtvujete svoje potrebe i niste zbog toga bolji roditelj.

Dobar ste roditelj kada prepoznate šta je ono što vam treba, kada to uzmete i tako nahranjeni i sa novom energijom se vratite svom djetetu i onda možete opet biti zajedno. Ukoliko i dalje na uzrastu nakon godinu dana govorite MI ( primili smo vakcinu, pijemo antibiotik, zovemo se tako i tako, vadili smo krv, imamo šest zubića i sl)i ukoliko se niste ni jednom odvojili od deteta ni na sat vremena onda je vrijeme da toga budete svjesni i da se podsjetite da je to medvjeđa usluga i da ćete djete ostaviti bez važnog kapaciteta za samostalnost. Niste baš potrebni 24 h djetetu od 2, 3 godine kao kada je bilo novorođenče. Takođe ako ste stalno tu i ako djete npr nema iskustvo u vidu boravka negde nekoliko dana bez vas ono će biti na velikom gubitku. Propustiće da ugleda da može mnogo toga bez vas, da ume da se snađe, da može da izdrži tugu pri odvajanju, da je svijet većinom bezbjedno mjesto puno zanimljivosti i uzbuđenja, da su sastanci slađi nakon rastanaka i da je ljubav tu i kada smo odvojeni. Tako se raste.kite-1666816_960_720

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s