Sindrom vođe

Pojava mesijanskog vođe uslovljena je istorijskim okolnostima, potrebom sledbenika za takvim tipom vođe i ličnošću vođe. Nerijetko njegovo mesijanstvo se javlja u doba njegove egzislencijalne krize kada umjesto da spasava sebe, počinje da spasava druge (pleme, naciju, klasu), i na taj način odlaže svoj psihički slom.

Pojava vođe rezultat je zbirnog delovanja triju faktora:

  • posebne psihološke strukture diktatora
  • određenih istorijskih okolnosti
  • potrebe sledbenika za određenim tipom vođe.

Vođa je problem komunikacije: ne postoji vođa bez sledbenika. Bitne odrednice njegove psihološke strukture su: projekcija, poricanje, osjećanje svemoći uz obavezni narcizam. Prvi mehanizam služi mu da stalno izbacuje iz sebe tj. projektuje na stvarne ili izmišljene neprijatelje, destruktivnu energiju koja bi u slučaju vraćanja potpuno uništila njegovu ličnost. Poricanje, s druge strane kao primitivni mehanizam odbrane, služi vođi za negiranje stvarnosti.

Autokratski vođa, za razliku od demokratskog, legalno izabranog voljom većine birača, i od tzv. „laissez-faire“ lidera, koji se sreće kao nefomalni vođa grupa visokospecijalizovanih profesionalaca (hirurzi, advokati, arhitekte) obično poseduje i nekoliko osobina, koje je Adorno pripisao autoritarnoj ličnosti:

  • krutost u stavovima i normama ponašanja
  • nesposobnost podnošenja neizvesnosti
  • sklonost ka zauzimanju ekstremnih stavova
  • nesposobnost tačne percepcije drugog: on se prihvata ili odbacuje prema proceni sopstvene ličnosti kao uzora
  • prema sledbenicima mora da ispoljava superiornost i dominaciju.

Tipične okolnosti u kojima se pojavljuje mesijanski vođa su situacije velikih društvenih turbulencija: ekonomskih kriza, ratnih strahota, pa i elementarnih nesreća. Obično se radi o ekonomskim nedaćama: one izazivaju društvenu, a ova psihološku krizu, koja se ispoljava kroz stanje masivne hronične anksioznosti (strepnje i uznemirenosti), napetosti,  s očekivanjem bliske katastrofe (apokaliptičari), stalno prisutne opasnosti i bespomoćnosti. Jedinka se osjeća napuštenom, izgubljenom, nesposobnom da upravlja, kako društvenom situacijom, tako i sopstvenom sudbinom: pasivno, slično bazičnom biološkom modelu „umrtvljenja“, prepusta se sudbini.

Od svih pobrojanih emocionalnih stanja, jedinka najteže podnosi stanje neizvjesnosti: ono se smatra pogubnim za psihološku ravnotežu i biološki opstanak: zato ona pokušava na sve načine da je se riješi. Po našem mišljenju to stanje anksioznosti i duže vrijeme neizvesnosti bitno je u opredjeljenju za jedan model razrešavanja psihičke i društvene krize: to je traganje za mesijanskim vođom.

Klasičan primer za opisanu situaciju je Vajmarska republika u periodu od 1929 do 1933. godine, ekonomska kriza je izazvala psihičku: slom ekonomskog sistema uništio je ne samo nižu klasu, nego i društveni stub, tzv. srednju klasu, što je izazvalo političku radikalizaciju. Prosječan njemački građanin, dobrostojeći, iznenada osiromašen, našao se u vrtlogu političke borbe između nacista, s jedne, i komunista i (donekle) socijaldemokrata s druge strane. Stalne demonstracije, ulični neredi, politička ubistva izazivali su u njemu stanje izrazite uznemirenosti, jer on po svojoj psihološkoj strukturi, koja je bila bliska opsesivnoj (red, tačnost, štedljivost, rad) nije bio u stanju da duže vrijeme podnosi stanje neizvjesnosti i društvenog haosa.

Mesijanski vođa ne pokazuje znake većeg duševnog poremećaja, sve do trenutka dok ga sledbenici prate: jer, ako bi ga oni napustili onda bi dalje njegovo bitisanje bilo bez svrhe: on ne bi, u tom slučaju, imao koga da spasava i vodi do obećane zemlje!

Oni ga, bar u prvo vrijeme, oduševljeno prate, jer vjeruju da će razriješiti njihovo osjećanje nesigurnosti i neizvjesnosti, te kroz njegovu ličnost postižu ranije poljuljanu psihičku ravnotežu. A onog trenutka kad – bar neki od njih – uvide da ih on brzim koracima vodi ka paklu, suviše je kasno: vođa iza sebe ima silazan represivni aparat pomno pazi na jeretike, koji počinju da sumnjaju i pitaju se: „Da li je on odista sin Božji?“

Povratka više nema: gubitak sledbenika -što mesija dobro zna -značilo bi njegov krah. Jedan nedavni psihosocijalni eksperiment kojeg se mnogi sjećaju  samoubistvo pripadnika sekte „Hram naroda“ u Gvajani 1979. godine bio je tragicna potvrda ovog pravila: velečasni Džons je 998 svojih sledbenika natjerao u samoubistvo, više bržim narastanjem unutrašnje napetosti i straha od neprijatelja, koji će ili prvo mučiti, a potom njih i njihovu djecu    poubijati da su radije popili ponuđeni cijankalij, nego se prepustili tako užasnoj sudbini, koju im je Džons predočio. A uzrok tog masovnog suicida bilo je osipanje sledbenika i napuštanje vođe Džonsa; bez njih, on je znao da je dalje nje­govo bitisanje nemoguće. Radije su izabrali smrt nego predočene strahote.

Naime, kod vođe se  rađa mesijanska ideja kad se nalazi u životnoj krizi iz koje jedan put vodi ka psihozi, suicidu ili tjelesnoj bolesti, a drugi ka mesijanstvu kao spasenju. Većina onih koji izaberu put mesijanstva svoj krah će doživjeti u momentu kad ostanu bez sledbenika – jer mesija bez sledbenika – nije mesija.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s